Prokleta avlija
Ivo AndrićCarigradski zatvor, nazvan Prokleta avlija, sa svojim simbolički šarenim svetom, spojio je jednog skromnog, poštenog i nedužno optuženog bosanskog fratra i razočaranog, životom otrovanog i fikcijom opsednutog turskog bogatasa. Svet Proklete avlije, koja kroz svoju utrobu propusta sve vrste ljudskih grehova i poroka i čija je nepregledna raznolikost pomno nadgledana zastrašujućim očima upravnika Latifage Karadjoza, mesto je sa vrlo upečatljivim likovima i sudbinama.
Ispričana smirenim rečenicama koje su izraz istančanog umeća pripovedanja, kao i unutrašnjom dinamikom koja obuhvata čitavo delo, Prokleta avlija je nedvosmisleno jedno od najboljih ostvarenja u celom Andrićevom bogatom književnom opusu.
Citati iz knjige Prokleta avlija
-
... od sebe se ne može ozdraviti.
-
Nebo porumeni pa siđe na zemlju; ima ga za svakog, za bogata i za siromaha, za sultana i za roba i apsenika.
-
Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog viđenja treba tada vremena da se digne sa dna, gdje je potisnuta, i pojavi se na površini.
-
...reč ni kad je u najdubljoj šumi izgovorena ne ostaje na mestu, a pogotovo kad se napiše ili čak i drugima kaže..
-
Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su vidjeli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili?
-
Dok god ima mraka, biće i svanuća
Иво Андрић је био књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године за роман На Дрини ћуприја (1945). Био је члан Српске академије наука и уметности.