Voleo bih da znam kako da napišem uzdah. Jedan tamni, duboki uzdah. To sad strašno nedostaje na ovom mestu.
—
Đorđe Balašević
62
6
-
Ljudi su kao školjke – moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.
-
Ma, uzalud… Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svako to odredi kako ume: zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao… Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre ili kasnije… Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto gde će pristati.
-
Možda nisam maher da odmah procenim ljude, al’ puštam da im jezici odrede mesto u mom životu.
-
Dame biraju. O, još kako… I uglavnom izaberu barabe.
-
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.
-
Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.
-
S tugom jednostavno treba umeti. Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, uporno se moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad-tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola. I pazi, pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu i onda si gotov. Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija. I nikad te više neće zaobići.
-
Zaljubiš se jer je to tebi potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom.
-
Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.
-
Srećni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni…