Morska vrba

Jovan Dučić

Sama vrba stoji nad morem na steni,
Rasplela je kosu zelenu i dugu;
Nalici na nimfu koju su prokleli
Da postane drvo i da sumi tugu.

Slusa pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u veceri neme;
Nepomicno stoji tamo gde sve bludi;
Oblaci i vetri, talasi i vreme.

I tu sumi s njima, dajuci polako,
Moru koju granu, vetru listak koji;
I, k’o srce, sebe kidajuci tako,
Tuzno sumi zivot.—Sama vrba stoji…